Razgovor sa Sandrom

JEDAN RAZGOVOR O OSEĆAJIMA SA NAŠEG SEMINARA

Želeo bih da malo čujem Sandru, sa Sandrom sam imao jednu konzultaciju. Sandra kako si?
Sandra: Pa evo Radomire, tko zna možda i malo bolje. Ustvari varirajuće. Baš sam htela da postavim pitanje ali sam malo čekala. U vezi, rekli smo da prvo dodju misli pa osećanja kod mene se dešava nešto drugo. Kada se probudim predpostavka je da nemam misli ali ja se već budim s tim teškim osećanjima. Onda je prepostavka da ja sebi moram da kažem “ovo je divan dan” ili šta god ili da se vežem za nešto što bi me podiglo. Bukvalno se budim s tom težinom i ta težina je već prisutna u telu. To je… da su emocije već odradile svoje i da je ta kemikalija, odnosno verovatno hormoni su već odradili svoje. Znači momenat kada se budim je momenat težine u telu i bezvoljnost. Znači ja tada nisam ništa razmišljala samo sam se probudila. E to je moje pitanje, kako je to moguće, kako da ja to…?

Radomir: Odlično pitanje. Kada si rekla da prvo dolaze emocije pa posle možda misli, vidiš… mi imamo milion misli u jednom danu. Nije moguće pohvatati sve te misli i nemoguće je promeniti sve te misli, niti morate menjati misli. Misao kao princip realnosti ima ima samo jednu ulogu da stvori realnost i vašu percepciju da bi mogli nešto da iskusite u ovom fizičkom životu. Znači ne treba zaustavljati misao ali ako shvatite da je emocija kao jedan merni instrument koji meri samo jednu stvar…kvalitetu trenutnih misli, tada se sistem sam koriguje. Kada to ne vidite i kada makar samo jedan procenat mislite da vaši osećaji i vaše emocije mere nešto drugo izvan vas a ne kvalitetu vaših misli tada vam trebaju neke tehnike i trebaju vam promene misli da bi ste promenili to. Kada to stvarno vidite jer ste uvideli da vaše emocije samo mere kvalitetu vaših misli i da emocije i osećaji mogu biti najbolji navigacijski instrument koji vas vodi kroz život, kada to vidite sistem se sam koriguje.

Sandra: To znači da bi ja trebala sačekati da se sistem sam koriguje. Jer ono što ti kažem jeste upravo obrnuto, znači momenat kada se budim to je već težina, telo je teško i bezvoljno. Znači nema ono probudio si se i divan je dan ispred tebe. To znači da ja treba da sačekam na tu korekciju (smeh) da bi se ujutro probudila poletno, entuzijastički i tako dalje. Jel tako?

Radomir: Takva jedna promena dolazi kada se to uvidi, ovo što sam rekao. Sve dok se misli da te emocije i osećaji koje ti imaš ne dolaze od od kvalitete tvojih misli nego od bilo čega drugog kao prošlost, sadašnjost ili budućnost ili bili šta drugo osim kvalitete misli…sve dok se to misli i dok to postoji promena neće doći. Izvoli Vesko.

Vesko: Ponekad nam izgleda kao da nam je potrebno neko poverenje da bi se prepustili, da bi pustili neku misao, da bi pustili nešto, da bi pustili da prodje što bi ti rekla ali s druge strane to što ti osećaš kao težina je isto tako misao. Ta težina je isto tako misao. To jeste osećaj ali on je isto zamišljen, on je uobličen. Da nema tog uobličenja ne bi ga mogla imati kao osećaj, samo po sebi to je već misao. Često mislimo da naša osećanja potiču od neke druge misli, od nečeg drugog što smo mislili ali da bi osetili nešto mi moramo imati tu misao, misao koja se izražava kao osećanja. Mi praktički mislimo to osećanje, mislimo taj osećaj. Jeste potrebno malo vremena da bi telo osetilo ali u svakom pa i u ovom trenutku kao i u trenutku težine misao je ta koja održava tu realnost, realnost toga osećaja. Ne moraš da znaš sve misli, ne moramo mi znati koje misli imamo dovoljno je znati da je to mišljenje u ovom trenutku koje stvara osećanje i da to pokrene taj proces promene.
Sandra: Ustvari ti trebaš da dodješ do povećanja energije u nekom smislu. Ja sam se budila kao i svi mi i sa mnogo boljim osećanjima…to je onaj momenat kada se probudiš i svaki dan i boravak u krevetu ti je patnja zato što ti je tog momenta telo spremno za kretanje…ovo je drugačije, ono budjenje a telo ti uopšte nije spremno za novi dan. Tako da u tim drugim momentima ja nisam imala nikakvu misao ali mi je očigledno energija bila dovoljno visoka da sam ja samo s tim zdravim snom čim bi se probudila mogla odmah onako da ustanem na prvu.
Radomir: Mogu li da te nešto pitam Sandra?
Sandra: Kaži
Radomir: Ti se digneš ujutro i…(Sandra prekida)
Sandra: Ma ne dignem se Radomire, prevrćem se levo-desno, levo-desno…
Radomir: Mislim probudiš se i otvoriš oči. Znači ti se Sandra ujutro probudiš u krevetu i dodje ti taj osećaj/emocija da je sve mrzovoljno i sve onako kako si ti to opisala. Kako tebi to tada izgleda, šta je tada uzrok tome?
Sandra: Ja osetim, kažem ti tu neku težinu i bezvoljnost u samom telu.
Radomir: A šta je uzrok tome?
Sandra: Verovatno predhodni moj program razmišljanja, predhodnih dana, nedelja i meseci a možda i godina.
Radomir: Šta ako ti ja kažem da ja uzrok misao koja poprima formu u tom trenutku? Misao koja stvara emociju u tom trenutku i ništa drugo?
Sandra: Pa eto možeš da mi kažeš, ne znam šta bih ti rekla. Imala sam ja prosto i bolje situacije, tako da…
Radomir: Osećaj je vrlo jednostavan. Mi ga znamo iskomplicirati s prošlošću, budućnošću i znamo tu dodati puno nebitnih stvari. Ispričat ću vam jednu priču o Šerloku Holmsu. Znate svi tog poznatog detektiva i znate da on ima svog pomoćnika. Njih dvoje su poznati detektivi za otkrivanje zločina i kriminalnih radnji. Njih dvoje su otišli na kampovanje i imaju šator. Palo je veče i oni su postavili šator. Tokom večeri Šerlok se probudi a zatim probudi i prijatelja te ga upita. Pogledaj gore, šta vidiš? Reče on: vidim nebo i na nebu puno zvezda, neke bliže neke dalje, vidim planete, lep je ovo kosmos, verovatno iza planete postoje i druge planete i kosmosi i druge neke zvezde i druge civilizacije i sve je to tako fascinantno zar ne. A šta ti vidiš Šerlok? Da postavimo stvari na svoje mesto prijatelju: Jednostavno, netko nam je ukrao šator.
Sandra: smeh, smeh, smeh
Radomir: Znači jednostavnost. Tako i mi ljudi poput Šerlokovog prijatelja ulazimo u to kao da je to bitno i kao da to stvarno tako radi. Ako stvarno vidite da vam je netko ukrao šator ne pada vam na pamet pričati o galaksijama. Znači misao trenutno poprima formu i to je jedini način na koji Sandra može imati bilo koje iskustvo. Bez te misli, koja u sprezi sa svesnošću koja se zauzima za pet osetila i stvara iskustvo, nema iskustva. Pitanje je samo dali Sandra prepoznaje prirodu ljudskog iskustva i koristi ove principe u svoju korist ili protiv sebe?
Sandra: Ma jel vidiš ovo (smeh). Na konzultaciji je bilo samo ovo, to je Radomir meni pokazivao kako se ja udaram čekićem u glavu. To je bilo najbolje objašnjenje Tri Principa (Um, Svest i Misao). Ti misliš Radomire da je još uvek to?
Radomir: Da, da još uvek (misli se na udaranje čekićem u glavu). Malo je toga što čovek može da uradi za onoga tko dodje po pomoć a udara se čekićem u glavu. Evo da opet ispričam tu priču, možda bi bilo dobro (Sandra se slatko smeje).
Dolazi ti Janko, on je tvoj dugogodišnji prijatelj i jako ste bliski. Sediš ti Sandra u dnevnoj sobi i Janko dolazi i udara se čekićem u glavu. Tebi odmah nešto nije tu jasno i sve je čudno. Kaže Janko: imam glavobolje već tri meseca. Bio sam kod doktora, neurologa, psihijatra i nitko mi nije pomogao. Šta bi ti meni rekla, čuo sam mnogima si pomogla konzultacijama pa i ja došao kod tebe. Kažes ti Sandra njemu: pa ti se Janko udaraš čekićem u glavu i čim to uvidiš prestat ćes da to radiš i nećeš više imati glavobolje. Kaže ti Janko, a u Sandra pa zar ne misliš da ja to radim da bih i sam to video? Baš si mi ti neki prijatelj kaže Janko. A ti mu opet kažeš, ali ja sam ti prijatelj i ti se stvarno udaraš čekićem u glavu a pitaš me zašto te boli glava. Kaže ti Janko, baš si mi ti jako pametna, misliš li da si ti prva koja si mi to rekla, pa svi su pre tebe to isto rekli i psihijatar i neurolog. A ti mu opet kažeš, Janko držiš čekić u ruci i udaraš se u glavu. Janko kaže tebi: pa dobro ako se ja stvarno udaram čekićem u glavu šta ja sada treba da uradim? Ništa kažeš mu ti, samo da to vidiš i sve će biti drugačije. Ma koja je tehnika otpuštanja toga tvoga čekića, pita Janko? Nema teknike ti mu kažeš, samo vidi. Janko uzme papir i počne da piše: držim čekić u ruci i udaram se u glavu, čim uvidim to glavobolja će nestati, ne moram ništa da radim samo da to vidim, nema tehnike samo treba videti. Ipak ću ja to zapisati reče on i cinično pobeže napolje smejući se govoreći tebi “čuj fore, kao ja se udaram čekićem u glavu…budalaština”. Putem Janko govori sebi, ma nemoguće da se to stvarno dešava kako je Sandra rekla, da je tako već bi ja to video. Sandra lupa gluposti. Nakon nedelju dana Janko se pogleda u ogledalo i uvidi šta se dešava i glavobolja u trenutku prestane. Bila Sandra u pravu, kako je to lako kada vidiš a teško kada ne vidiš. Moram to reći Marku, Djuri i Ranku jer ni oni to za sada ne vide. Bojim se neće mi verovati kaže sebi Janko.
Radomir: Tako mi ljudi ne vidimo i najteže je videti istinu zato što je ovo nerazumevanje ugradjeno u temelje našeg društva i ne znamo odakle dolazi naše iskustvo i kako se ono kreira. Mi smo se rodili u ovom društvu, obrazovali se i zato je zbog uslovljenosti veoma teško ovo videti, jednu tako jednostavnu stvar. Kao što je Janku bilo teško videti čekić tako je i nama ljudima teško videti da emocija i osećaj nije ništa drugo nego misao i da osećaj samo meri kvalitetu trenutnih misli i ništa drugo. Kao što crveno upozoravajuće svetlo opasnosti u auto znači da nešto nije u redu s autom tako nas i osećaj upozorava na kvalitetu misli. Ako vozite auto a mislite da vas crveno svetlo u autu upozorava o prometu onda ste u krivu i ne znate čemu služi crveno svetlo jer ono nikad ne informiše o nečemu izvan auta. Tako isto i osećaj ne pokazuje o ničemu izvan nas i meri samo kvalitetu misli u ovome trenutku, tada misao poprima formu jer koristimo taj univerzalni dar da mislimo, princip misli, princip realnosti.

Skip to toolbar